Aleksandar Joksimović (85), poznatiji kao jugoslovenski Pierre Cardin, je srpski modni kreator koji je obeležio jugoslovensku modnu scenu 20. veka. Rođen je 1933. godine u Prištini, završava Visoku školu primenjene umetnosti u Novom Sadu, svoju modnu karijeru započinje 1960. godine, a sa scene se povlači 1997. Smatra se začetnikom visoke mode u socijalističkoj Jugoslaviji, budući da svoje početke pronalazi kao referent za odevanja, gde se bavio oblačenjem kuvarica, osoblja u domovima za stare ljude, radnica u poslastičarnicama, restoranima… U Zavodu za unapređenje domaćinstva kao kostimografa ga je zaposlila velika ljubav Ive Andrića, Milica Babić, koja je isključivo zahtevala da on dobiju tu poziciju ili niko drugi.
”Kralj makaza” unosi revolucionarne promene u dotadašnju sumornu, uniformisanu i neestetizovanu odeću socijalističkog režima. Vinuvši se na svetsku modnu scenu, gde je vrlo brzo osetio ukus slave, on promoviše kulturnu tradiciju i istorijsko nasleđe Srbije, nalazeći inspiraciju u brojnim ličnostima sa srpskih fresaka. Srednjevekovno slikarstvo, Vizantija i srpska tradicija predstavljali su nepresušnu inspiraciju za stvaranje novih kolekcija koje nose japanske princeze, supruge Pitera Justinova i Kloda Leluša, Milena Dravić, Jovanka Broz…
Kolekcija Simonida (1967), predstavljala je prvu grandioznu kolekciju visoke mode socijalističke Jugoslavije. Beogradskoj publici je predstavljena 7. marta 1967. godine u ambijentu Galerije fresaka. Za najuspešniji model, mediji su proglasiji venčanicu Simonida, dugu haljinu jednostavnih linija sa šlepom, dekorisanu vezom od bisera, koja je svojim krojem podsećala na odeždu monahinja. Kolekcija je iste godine prikazana na Međunarodnom modnom festivalu u Moskvi, gde je imala 16 hiljada gledalaca, ostavljajući za sobom imena velikih modnih kuća, poput Diora, Koko Šanel i mnogih drugih. Simonida je osvojila publiku svojim specifičnim zvonasto krojenim rukavima po uzoru na srednjevekovnu vizantijsku odeću i ornamentima sa kamenih frizova manastira Gračanica i Dečani.
Godine 1965. kada je osnovan časopis Bazar, Joksimović postaje modni urednik lista, učestvuje u osnivanju Centroteksila i Nacionalnog salona. Godinu dana nakon Simonide, usledile su kolekcije Vitraž (1968) i Pejzaž (1968), a potom i čuvena Prokleta Jerina (1969), koja je prikazana u Bolonskoj šumi i osvojila celu Evropu. Narednu deceniju obeležile su Emina (1971), Ptice 73 (1972), Ana Karenjina (1973), Mozaik (1975), Isidora (1976) i mnoge druge.
Odbio je saradnju sa Diorom, iako nikada nije zaboravio veličanstvenost njihovog sedišta u Parizu. Sarađivao je sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem tokom nezaboravnog serijala Obraz uz obraz, a zanimljivo je to da je Dragan Nikolić obožavao da nosi Joksimovićeve kostime, iako je bio krupniji od njega, voleo je da se malo savije i ponosno hoda redakcijskim kućama, a Milena Dravić je u Joksimovićevoj prizrenskoj svili bila najzapaženija na Kanskom festivalu i sve naslovne strane je radila u njegovim kreacijama.
Danas, Aleksandar Joksimović živi među svojim plavim zidovima, okružen uspomenama sa mnogih putovanja i sa mnogih događaja. Nakon toliko rasprodatih revija, sjaja i glamura kojim je bio okružen, povukao se sa javne scene i poklonio neke svoje kolekcije Muzeju primenjenih umetnosti, uključujući i svoju kolekciju od 100 pari cipela, koje je strastveno sakuplja. Za kraj bih citirala našeg maestralnog dizajnera ”Vulgarno je biti u trendu”.
