Pogledala je u svoju decu. Nije više sve isto. Ima priliku da ne bude. Ako je odbaci zbog glupog osećaja mučiće je krivica do kraja života. Više neće ni razmišljati o tome, naterala je sebe. Otići će i prihvatiti taj posao kakav god da je. Uzela je decu za ruke i povela ih niz ulicu. Objasnila im je da je našla posao i kako će oni morati da se igraju dok se ona ne vrati. “Neću se dugo zadržati, nećete ni primetiti da me nema”, obećala je.Nakon dugačke šetnje stigli su na odredište. Od drvene visoke kapije okružene gustom živom ogradom nije mogla da se nasluti unutrašnjost. Nakon što su zazvonili, unutra ih je pustio fin mladić. Za razliku od stare ulazne kapije, kuća je bila prilično moderna.
Ušli su i dočekao ih je sledeći mladić koji ih je preuzeo dok se prvi vraćao na svoje mesto da čeka da neko zazvoni. Drugi je bio jednako uljudan, ispričao joj je ukratko o njenom poslu. Ako je prime, prevezli bi je na radno mesto i tamo bi joj objasnili detaljno šta će raditi. Uveo ju je u kancelariju. Bližio se početak. Bile su spuštene roletne te je prostorija bila mračna i čoveku koji je ušao nije mogla da razazna facu. Imao je čudan hod koji joj je bio toliko poznat, ali nije se setila zašto. Došao je ispred nje i ukopao se u momentu kad ju je pogledao. Stajao je tako nekoliko sekundi i povišenim glasom uzviknuo:”Izabela!” Kad je došao sebi i shvatio da je upravo izgovorio njeno ime izgledao je kao da se kaje što je tako reagovao. Ona nije imala pojma o čemu se radi i zašto taj čovek zna njeno ime. Pitala ga je ali je pitanje ostalo da lebdi u vazduhu. Ko je on? Ni to nije hteo da joj kaže. “Nije bitno. Primljena si.” Kao da ju je nešto probolo kroz srce, osetila je oštar bol. Nije uopšte bila srećna što joj je samo tako poklonio posao. Čudan lik.
“Ne smemo više da čekamo”. Poslednja rečenica koju je čula pre nego što su je na silu strpali u kamion parkiran pored zgrade. Deca. Ostavila ih je da je čekaju na recepciji. Rekla je da dolazi odmah. Brzim pogledom je prešla po kamionu. Bilo je oko petnaestak ljudi raznih godišta. Njih nema. Počela je teško da diše. Ugledala je sređenu ženu kako ih dovodi do nje i nežno diže u kamion. “Zabavite se.” reče i odšeta istim ponosnim hodom kojim je i došla. Čvrsto ih je zagrlila, “Mnogo sam se uplašila” rekla im je. “Što si se uplašila mama, teta nam je rekla da je to mesto baš super, kaže da imaju puno igračaka za nas.” Nije odgovorila na to pitanje. Pa šta bi i mogla da im kaže kad ni sama nije znala gde idu. Znala je samo da to nije mesto za decu.
Vozili su se dovoljno dugo da je u potpunosti izgubila osećaj za vreme i prostor. Iznad glave joj je svetlela slabašna sijalica žućkaste boje koja je obasjavala njenu decu. Oni su jedini u koje je gledala do sad. Nije planirala da ih ikada više ostavi šta god da se desi. Gde god da ih vode. Gde su, to nije umela ni otprilike da proceni s obzirom na to da prozora nije bilo, a niko sa njima nije progovorio ni reč. Ni ljudi pored nje nisu pričali. Počela je da ih promatra i videla da su im pogledi jednako izgubljeni i zbunjeni kao i njeni. Samo jedna žena bila je izuzetak. Gledala je pravo ispred sebe i izgledala prilično odlučno. Nije mogla više da izdrži, morala je nekog da pita šta se dešava.
“Šta ćete nam uraditi?” pitala ju je naglo.
“Ne budi glupa, ja nisam sa njima, u jednakoj sam bedi kao i ti.”
“Kako ti onda uspeva da ostaneš tako mirna?”
“Umem da se suočim sa sudbinom, a to bih savetovala i tebi.”
“Ti znaš šta planiraju? Moraš da mi kažeš.” rekla je glasom i previše histeričnim. Više nije u potpunosti mogla da se kontroliše. Žena je bacila pogled na decu koja su mirno spavala u Izabelinom krilu i odsečno rekla “Ne sad.”
Osetila je da usporavaju i polako se zaustavljaju. Sedela je u neizvesnosti nekoliko sekundi dok se osećala kao da joj je bolje da samo propadne kroz zemlju i više nikad se ne vrati na površinu. Nije osetila otkucaje srca, ni dodire svoje dece. Ustremila je pogled ka vratima i čekala da ih otvore. Toliku je želju imala da u momentu kad se vrata pomere zaskoči onoga ko kroz njih pogleda i kao zver ga raskomada. Naravno, to je mogla samo da zamišlja. Barem je tim maštanjem uspela malo da se smiri. Trudila se da posluša savet žene sa kojom je pričala. Koliko god da je bila hladna, činila joj se bar iskreno i kao da stvarno zna da se nosi sa životom. Nije joj tako lako uspevalo da ostane mirna. Ali šta joj je ikada bilo lako. Bila je svesna da joj se naplaćuje za njen život pre njega, onda kada je nonšalantno pljuvala svakog ko je bio niži rang od nje. Kajala se, ali to očigledno nije bilo dovoljno. Konačno su vrata otvorili ljudi totalno bezličnih izraza lica, svaki je ličio jedan na drugog, verovala je da ih na ulici ne bi prepoznala. Bilo ih je previše da bi i pokušala, a kamoli uspela da pobegne pogotovo sa decom. Videla je to na primeru jednog muškarca koji je čim su se vrata odškrinula uhvatio sprint, ali nije daleko stigao. Trojica gorila ga je uhvatilo i odvelo daleko od njihovih pogleda, tako da nisu mogli naslutiti šta su planirali sa njim. Bacili su ih sve u jednu sobu, mračnu i punu vlage, i udelili im nešto hrane. Na hranu je totalno zaboravila. Dala je prvo deci, a zatim na silu pojela parče hleba jer nije bila sigirna kad će ga sledeći put dobiti. Kada su deca zaspala približila se ženi s kojom je pričala dok su se vozili. Bila je naslonjena na rešetke njihove sobe i promolila glavu kroz njih. Gledala je pravo u prostoriju. Bila je okružena staklom, široka tri i po metra, dugačka tri, a visoka nešto više od dva. Izabela je gledala bledo u sobu ne znajući šta ona predstavlja. Dvoumila se. Pitanje je da li je uopšte želela da zna. Bojala se odgovora, ali morala je da sazna.
Prišla joj je i šapatom je pitala o čemu se zapravo radi. Ona joj polako odgovori tihim tonom: “To je gasna komora. Sve će nas podaviti.”
Nastaviće se…
